Два песника, Јакшић и Змај, које обично стављамо једног крај другог, почели су да певају готово истовремено. Млади романтичари су се одушевљавали Петефијем и учили да пију по кафаницама у предграђу Ландштрасе у Бечу. Јакшић се тада звао Пиктор, а Змај Киш. Када су се растали, почиње Јакшићево лутање. Прво се враћа у родну Српску Црњу, али пошто мештани нису разумели његово сликарство, он одлази у Минхен 1853. а касније у Кикинду, Београд, Јагодину...Радио је као сеоски учитељ, али је одувек хтео да се сликарством узвиси изнад света. Али, путеви су га увек водили тј. враћали у малу средину. Последње године живота проводи у Београду са Кишом тј. Јованом Јовановићем Змајем, који ће 1878. бдети крај Јакшићеве самртне постеље. За Пикторов помен Киш ће испевати једну од својих најлепших песама"Светле гробове". Јакшић, сањар, боем, човек који се цео живот борио са свима око себе. Он је живео у сновима и идеалном свету , који постоји само у њему. Реалност је била далеко од његове идеалне представе о животу. Та горка романтичарска иронија доћи ће на крају као поента: умро је оставши дужан суду двадесет дана затвора на које је осуђен за време болести због увреде генералске висости.